Šta su primeri diskriminacije kod izdavanja stanova i kada stanodavci krše zakon?
Ovo je vrlo važno pitanje za sve stanodavce, a evo i zbog čega. Ukoliko kao vlasnik nekretnine odbijete da izdate svoj stan nekome samo zbog toga što vam smeta njegovo versko opredeljenje, etničko poreklo, seksualna orijentacija, bračni status, političko ubeđenje – prekršili ste Zakon o zabrani diskriminacije.
Iako diskriminacija u oblasti stanovanja do sada nije bila posebno regulisana zakonom, nedavnim izmenama Zakona o zabrani diskriminacije ona je prepoznata kao poseban oblik diskriminacije.
Šta je diskriminacija u oblasti stanovanja?
Kada stanodavac odbije da izda stan potencijalnom stanaru zbog nekog njegovog ličnog svojstva kao što je nacionalna pripadnost, versko opredeljenje, političko ubeđenje, rodni identitet, seksualna orijentacija ili drugo – tada govorimo o diskriminaciji u stanovanju.
Dosadašnja iskustva organizacija za ljudska prava koje pružaju pomoć građanima koji su bili žrtve diskriminacije pokazuju da su nejednakom tretmanu u oblasti stanovanja najizloženije LGBT+ osobe, Romi i migranti.
A 11 - Inicijativa za ekonomska i socijalna pravapokrenula je kampanju usmerenu prema stanodavcima pod sloganom Da li birate stanare prema veri, naciji ili seksualnoj orijentaciji? Cilj kampanje je da se stanodavci, ali i šira javnost, informišu o tome da je diskriminacija u oblasti stanovanja zabranjena zakonom, kao i da potencijalni stanari koji su pretrpeli diskriminaciju imaju na raspolaganju mehanizme kojima mogu da se zaštite od ovakvog postupanja.
Inicijativa A11 je tokom poslednjih meseci sprovodila i takozvana situaciona testiranja diskriminacije u oblasti stanovanja koje Zakon o zabrani diskriminacije prepoznaje kao validan metod za utvrđivanje i dokazivanje diskriminacije.
„Diskriminacija je često prikrivena i teško ju je dokazati, zbog čega organizacije za ljudska prava pribegavaju korišćenju metode situacionog testiranja i to onda kada dobiju konkretnu prijavu ili postoji sumnja na nejednako postupanje. Ovom metodom se diskriminacija utvrđuje na „licu mesta“ i to tako što se simulira realna životna situacija u kojoj se posmatra ponašanje potencijalnog diskriminatora bez njegovog znanja o tome. Primera radi, testiranje diskriminacije može da izgleda tako što se na oglas za stan prvo javi osoba romske nacionalnosti. Ukoliko ona bude odbijena, najčešće pod izgovorom da je stan već izdat, na isti oglas se javlja osoba koja nije romske nacionalnosti. Ako, nakon toga, stanodavac ipak pristane da izda stan osobi koja nije romske nacionalnosti možemo da tvrdimo da se radi o diskriminaciji na osnovu nacionalne pripadnosti u oblasti stanovanja“, kaže Marko Vasiljević iz Inicijative A 11.
„Nema preciznih i pouzdanih podataka o tome koliko je ovaj oblik diskriminacije rasprostranjen. Kada posmatramo ovu pojavu, uglavnom možemo da govorimo samo o trendovima, budući da se procene o njenoj učestalosti uvek zasnivaju na zabeleženim iskustvima pojedinaca ili organizacija koje se bave ovim društvenim problemom“, zaključuje Vasiljević.
Iako se radi o njihovoj privatnoj svojini stanodavci bi trebalo da znaju da nemaju pravo da biraju potencijalne stanare na osnovu njihove boje kože, porekla, seksualne orijentacije, rodnog identiteta, pola, starosnog doba ili nekog drugog ličnog svojstva. Ukoliko to čine mogu se suočiti sa sankcijama koje predviđa Zakon o zabrani diskriminacije. Potencijalni stanari koji dožive diskriminaciju bi trebalo da takvo postupanje prijave Povereniku za zaštitu ravnopravnosti, nezavisnoj instituciji koja se bavi zaštitom od diskriminacije i unapređenjem ravnopravnosti.
