Jedna plata u IT-ju kao tri ugostiteljske
Prosečna plata u Srbiji na početku 2026. godine deluje stabilno, ali iza tog proseka krije se duboka podela tržišta rada: razlika između najviše i najmanje plaćenih sektora premašuje čak 173.000 dinara, odnosno oko 1.475 evra
Početak 2026. godine doneo je ono što ekonomisti već godinama prepoznaju kao sezonski obrazac – blagi pad zarada nakon decembarskog „pika“, kada bonusi, nagrade i 13. plata podižu prosek. Tako je prosečna neto zarada u januaru skliznula na oko 118.000 dinara, što je nominalno niže u odnosu na kraj prethodne godine.
Međutim, na godišnjem nivou slika je drugačija. Plate su nastavile da rastu dvocifrenim tempom nominalno, dok je realni rast – kada se oduzme inflacija – i dalje solidan. To znači da zaposleni u proseku imaju nešto veću kupovnu moć nego godinu dana ranije.
Ipak, upravo u toj reči „prosek“ leži problem, jer ne odražava realno stanje. Medijalna zarada – koja deli zaposlene na dve jednake polovine – znatno je niža, i iznosi oko 92.000 dinara. To jasno pokazuje da većina građana ne zarađuje prosečnu platu, već dosta manji iznos.
Dakle, iako rast u zaradama postoji, on se ne odnosi na sve, što nas navodi da se zapitamo da li smo mudro odabrali profesiju i šta ako nismo – barem kada je reč o novčanom faktoru.
Najplastičniji primer nejednakosti vidi se u poređenju sektora. U oblasti informisanja i komunikacija, gde spada IT industrija, zarade su višestruko iznad republičkog proseka. Nasuprot tome, ugostiteljstvo ostaje među najslabije plaćenim delatnostima. Januarska prosečna neto plata u najplaćenijem sektoru u Srbiji iznosila je 244.576 dinara, dok je najniža prosečna neto plata bila 71.414 dinara. Apsolutna razlika među ovim zaradama je čak 173.162 dinara (oko 1.475 evra). To znači da jedan programer ili IT stručnjak mesečno zaradi približno koliko tri konobara ili radnika u restoranu.
Međutim, razlika nije samo u iznosu, već i u strukturi prihoda. Dok IT sektor nudi stabilne plate, često u evrima, sa mogućnošću rada za strane klijente, ugostiteljstvo se i dalje u velikoj meri oslanja na neformalni deo zarade. U praksi, to znači da osnovna plata konobara najčešće nije dovoljna za život, već se prihod „krpi“ bakšišem. U boljim lokalima i tokom sezone, taj bakšiš može značajno povećati primanja, ali ostaje neizvestan i varijabilan. U slabijim periodima – posebno van većih gradova poput Beograda i Novog Sada – ukupna zarada može pasti ispod granice zarade za dostojanstven život.
Šta je donela jedna decenija?
Razlike između sektora svakako nisu novina – postojale su i pre deset godina, ali nisu bile ovako drastične. IT sektor jeste bio iznad proseka, ali nije imao zamah kao danas, kojem je u velikoj meri doprineo razvoj naprednih tehnologija, pre svega veštačke inteligencije (AI). Sa druge strane, zanati su takođe eksplodirali – kako u domenu potražnje, tako i kada je reč o visini zarada, ali je ugostiteljstvo iz nekog razloga sve potcenjenije. Ovde treba izuzeti kuvare ili pica-majstore koji su dosta bolje plaćeni od konobara i drugih ugostiteljskih radnika.
Dodatni razlog koji objašnjava ovako dubok jaz leži u promeni prirode rada. IT industrija je praktično prestala da bude lokalna, ako je ikada to i bila. Srpski programer danas konkuriše na istom tržištu kao njegov kolega iz, recimo, Poljske ili Indije, ali često po konkurentnijoj ceni za poslodavce iz zapadnih zemalja. Rezultat su plate koje su višestruko veće od domaćeg proseka, a opet niže u odnosu na zapadne standarde.
Nasuprot tome, ugostiteljstvo je ostalo lokalno ograničeno, izuzev odlaska na more u sezoni, što traje svega nekoliko meseci. Cena rada u ovom sektoru zavisi od kupovne moći domaćih gostiju i turizma, koji u Srbiji, i pored rasta, i dalje ne može da generiše dovoljno visoke prihode za značajniji skok plata. Turizam u Srbiji je u padu već mesecima, naročito kada je reč o stranim gostima koji se zadržavaju kraće nego pre. Samim tim, manje su šanse da će potrošiti više novca u našoj zemlji.
Dakle, dok IT „uvozi“ plate iz razvijenijih ekonomija, ugostiteljstvo zavisi od domaće tražnje i primorano je da „izvozi“ domaće radnike tokom leta.
U osnovi ovog jaza nalazi se i produktivnost. IT sektor generiše visoku dodatnu vrednost po zaposlenom – jedan inženjer može da učestvuje u projektu vrednom milione evra. Ugostiteljstvo, sa druge strane, ima ograničen kapacitet rasta produktivnosti (broj gostiju, stolova i radnih sati ima svoje „fizičke“ granice). Stoga, rast plata u IT-ju može biti brz i kontinuiran, a u ugostiteljstvu spor i limitiran. Čak i kada postoji manjak radne snage – što je poslednjih godina čest slučaj, naročito od maja do septembra – povećanja plata su skromna.
Regionalni jaz dodatno produbljuje razlike
Kada se na sektorske razlike nadovežu regionalne, slika postaje još izraženija. Beograd, kao centar IT industrije i finansija, značajno odskače po visini zarada. U njemu se koncentrišu kompanije koje nude najviše plate. U Vojvodini su zarade bliže proseku, dok jug i istok Srbije zaostaju. U tim regionima dominiraju delatnosti sa nižom dodatnom vrednošću, uključujući ugostiteljstvo i trgovinu. Tako danas na tržištu rada Srbije imamo dvostruki jaz: sektorski i regionalni, a to znači da prilike pojedinca ne zavise samo od profesije, već i od geografije.
Dok programer, na primer, može da radi za kompaniju iz Beograda, Berlina ili San Franciska iz bilo kog dela Srbije – i da pritom ostvaruje visoka primanja, često u evrima – konobar je gotovo u potpunosti vezan za domaću tražnju. U Beogradu, gde su koncentrisani najbogatiji potrošači i najveći broj stranih turista, promet u lokalima je veći, a samim tim i bakšiš, koji značajno utiče na ukupnu zaradu. Nasuprot tome, u manjim sredinama fiksna plata je niža, a manja je i potrošnja, što automatski utiče na dodatne prihode ugostitelja.
U januarskom izveštaju Republičkog zavoda za statistiku (RZS) uočavamo još zanimljivosti: nedostatak kvalifikovane radne snage u pojedinim sektorima podiže zarade, ali taj efekat nije ravnomerno raspoređen. IT sektor i tu prednjači (iako je u poslednje vreme došlo do talasa otkaza u IT kompanijama), dok ugostiteljstvo, uprkos hroničnom manjku radnika, ne uspeva da značajno poveća osnovne plate. Poslodavci u ugostiteljstvu u Srbiji pribegavaju i ovim rešenjima: trajnom zapošljavanju stranaca, fleksibilnim angažmanima ili oslanjanju na sezonce iz drugih država, dok građani Srbije odlaze putem primorja u regionu.
Da li su prekvalifikacije realna šansa?
Ovako veliki jaz u zaradama prirodno pokreće pitanje prekvalifikacija. Sve više ljudi –privučeno visokim platama – razmišlja o prelasku u IT ili srodne oblasti. Međutim, prelazak nije jednostavan, jer IT zahteva specifične veštine, kontinuirano učenje i određeni nivo analitičkog razmišljanja. Tržište takođe postaje zasićenije na ulaznim pozicijama. Uveliko se priča o tome da će AI „zameniti“ juniore – što se već i dešava, tako da će IT tržište nadalje uglavnom negovati, ceniti i plaćati samo najviše obrazovane i usko profilisane stručnjake, odnosno seniore u raznim oblastima. Ovo umnogome otežava ideju o prekvalifikovanju.
Sa druge strane, razlika u zaradama postaje jedan od ključnih pokretača promena karijera. Ljudi sve manje biraju zanimanje prema interesovanju, a sve više prema računici. Dalji tok kretanja plata zavisiće od inflacije, monetarne politike i ukupnog ekonomskog rasta. Ako inflacija ostane stabilna – realni rast zarada mogao bi da se nastavi. Međutim, bez promene strukture ekonomije, jaz između sektora teško će se smanjiti. To bi zahtevalo povećanje produktivnosti u tradicionalnim delatnostima, ali i razvoj novih industrija van IT-ja.
U suprotnom, Srbija bi mogla da nastavi da se razvija kao ekonomija sa dva paralelna sveta: jednim visokoprofitabilnim, globalno integrisanim, i drugim lokalnim, niskoprofitnim. Jasno je i da razlika od preko 170.000 dinara između ove dve branše – IT-ja i ugostiteljstva – nije samo broj na papiru; to je razlika između sigurnosti i neizvesnosti, između planiranja i preživljavanja, između slobode i osećaja sputanosti.
Kako je u EU?
Razlika između IT sektora i ugostiteljstva nije specifična za Srbiju – ona postoji širom Evrope, ali je ključna razlika u tome što je u razvijenijim ekonomijama sektorski jaz ublažen višim minimalnim zaradama, snažnijim kolektivnim ugovorima i većom produktivnošću u uslužnim delatnostima. U državama poput Nemačke ili Holandije, IT sektor i dalje prednjači po zaradama, ali radnici u ugostiteljstvu imaju značajno višu osnovnu platu nego u Srbiji.
Na primer, prosečna neto zarada u IT-ju u tim zemljama često je dva do tri puta viša od ugostiteljstva – slično kao u Srbiji – ali u apsolutnim iznosima razlika ne predstavlja egzistencijalni jaz. To znači da konobar u zapadnoj Evropi, iako zarađuje manje od IT stručnjaka, i dalje ima dovoljno visoku osnovnu platu da pokrije troškove života bez oslanjanja na dodatne, često neizvesne prihode.
Konkretno, prosečna neto plata u IT sektoru u Nemačkoj često se kreće između 3.000 i 4.500 evra mesečno, u zavisnosti od iskustva i grada. Istovremeno, zaposleni u ugostiteljstvu – poput konobara ili pomoćnog osoblja – najčešće zarađuju između 1.600 i 2.200 evra neto. U Holandiji, IT stručnjaci u proseku imaju mesečna primanja od 3.500 do 5.000 evra neto, dok su zarade u ugostiteljstvu između 1.800 do 2.500 evra. Sličan, čak „uži“ odnos može se videti i u Francuskoj, gde IT sektor često prelazi 3.000 evra neto, dok se plate u ugostiteljstvu uglavnom kreću između 1.500 i 2.200 evra.
Još jedna ključna razlika odnosi se na bakšiš. U većini zemalja EU, posebno u severnoj i zapadnoj Evropi, bakšiš se podrazumeva i nije presudan deo prihoda. U Francuskoj i Italiji, napojnica je već uključena u cenu (eng. service charge), dok je bakšiš simboličan dodatak. U Švedskoj ili Danskoj, kultura bakšiša je još slabije izražena, upravo zato što su osnovne zarade u sektoru više. Za razliku od tih država, u Srbiji bakšiš često čini ključni deo ukupne zarade u ugostiteljstvu. To znači da prihod radnika zavisi od faktora koje ne može da kontroliše – od dnevnog prometa do raspoloženja gostiju.
Dodatno, razlike u EU ublažavaju tri ključna mehanizma: minimalna zarada, kolektivni ugovori i veća produktivnost. Minimalne zarade u zemljama zapadne Evrope postavljaju „donju granicu“ koja sprečava da pojedini sektori drastično zaostaju. Uz to, sindikati u ugostiteljstvu često pregovaraju o boljim uslovima rada, uključujući radno vreme, dodatke na zaradu i sigurnost zaposlenja.
Treći faktor je produktivnost. Ugostiteljstvo u razvijenijim ekonomijama često generiše veću dodatnu vrednost po zaposlenom – bilo kroz turizam višeg cenovnog ranga, veću potrošnju ili efikasnije poslovne modele, što ostavlja i više prostora za rast zarada.
