Koliko košta promena karijere posle tridesete godine?
U eri veštačke inteligencije (AI), stalnih promena, zahtevnih poslodavaca, produženog radnog veka, ali i demotivišućih zarada u brojnim sektorima, dosta ljudi u poslednje vreme razmišlja o novom profesionalnom početku i putu. Međutim, promena profesije više nije samo lična odluka, već i jedna od najvećih investicija u ljudski kapital
Nekada je obrazovanje bilo jednokratna investicija. Završili bismo srednju školu ili fakultet i, uz povremena usavršavanja i praksu, zaposlili bismo se u struci, u firmi u kojoj bismo – po mogućstvu – proveli čitav svoj radni vek. Danas je, međutim, ovakav način razmišljanja za mnoge prevaziđen, pa čak i nezamisliv.
Posebno mladi, pripadnici generacije Z, teže promenama i novim prilikama, a u sve to je i napredna tehnologija „umešala prste“. Naime, veštačka inteligencija, automatizacija i znanja koja zastarevaju brže nego ranije doveli su do toga da zaposleni danas češće razmatraju promenu profesije u tridesetim, četrdesetim ili čak pedesetim godinama života.
S druge strane, pitanje više nije samo da li je promena karijere moguća, već koliko nas ona u realnosti košta, to jest da li je isplativa – finansijski, emocionalno, psihološki, vremenski.
I dok se u javnosti najčešće govori o ceni kurseva i dodatnog obrazovanja, stručnjaci upozoravaju da je školarina tek mali deo ukupnog računa. Mnogo skuplji mogu biti izgubljeni prihodi tokom školovanja, period prilagođavanja novoj profesiji, pad zarade pri prelasku na juniorsku poziciju i rizik da ulaganje neće doneti očekivani povrat investicije. Upravo zato prekvalifikacija nije samo stvar lične ambicije i želje, već i pitanje ekonomije rada.
Svetski ekonomski forum procenjuje da će do 2030. godine čak 59 odsto zaposlenih morati da prođe kroz neki oblik usavršavanja ili prekvalifikacije, ukoliko žele da ostanu konkurentni na tržištu rada. Od toga će gotovo polovina moći da unapredi postojeće veštine, dok će značajan broj morati da se priprema za potpuno nove poslove. Istovremeno, oko 39 odsto današnjih veština biće transformisano ili zastarelo u narednih pet godina. Ovi podaci nam jasno govore da će promena profesije ubuduće biti mnogo češća pojava nego ranije.
Najveći trošak nije školarina
Na prvi pogled, prekvalifikacija deluje kao relativno jednostavna finansijska odluka. Cene kurseva, sertifikata ili master programa kreću se od nekoliko stotina do nekoliko hiljada evra, u zavisnosti od oblasti koju birate.
Međutim, mnogo značajniji je takozvani oportunitetni trošak – prihod kojeg se pojedinac odriče dok uči ili pokušava da uđe u novu profesiju. Za zaposlene koji već imaju stabilnu platu, povišice i višegodišnje iskustvo, promena karijere nekad podrazumeva odustajanje od tih benefita ili čak prihvatanje slabije plaćenog posla zarad sticanja iskustva u novoj branši.
Drugim rečima, neko ko je deset godina ulagao u jednu profesiju može preko noći ponovo postati početnik, što ume da bude „bolan“ proces. Ako ste zaposleni koji ima između 35 i 45 godina, kada su finansijske obaveze najveće (rata za stambeni kredit, kirija, deca, porodica koju izdržavate, želja za putovanjima i ostvarivanjem ličnih ciljeva – mimo posla), onda znate koliko je teško preseći ustaljeni ciklus i krenuti iznova.
Oni kojima je prekvalifikacija najpotrebnija najmanje uče
O paradoksu savremenog tržišta rada najbolje svedoči istraživanje OECD-a.
Organizacija navodi da su upravo zaposleni koji se nalaze na sredini svog karijernog puta grupa kojoj je dodatno obrazovanje najpotrebnije zbog tehnoloških promena. Ali istovremeno, oni su i grupa koja najmanje učestvuje u programima usavršavanja.
Prema podacima OECD-a, zasnovanim na Istraživanju veština odraslih (PIAAC) iz 2024. godine, svega 43 odsto osoba uzrasta od 35 do 54 godina izjavilo je da je tokom 12 meseci pre anketiranja učestvovalo u nekom obliku formalnog ili neformalnog obrazovanja. S druge strane, kod osoba uzrasta od 25 do 34 godine taj procenat raste na 51 odsto, što pokazuje da učešće u dodatnom obrazovanju opada upravo u periodu kada zaposleni imaju najveće poslovne, porodične i finansijske obaveze, ali i kada tržište zahteva nove veštine.
Nije pitanje „šta ste završili“, nego koliko brzo učite
Promena u modernom poslovnom svetu ne ogleda se samo u tome što nastaju nova zanimanja, već i u načinu na koji poslodavci procenjuju kandidate.
OECD poslednjih godina sve više govori o prelasku sa sistema zasnovanog na diplomama ka tržištu rada zasnovanom na veštinama. Umesto formalnog obrazovanja, u prvi plan dolaze konkretna znanja koja zaposleni može odmah da primeni, bez obzira na to gde ih je stekao. I dok takav pristup otvara vrata ljudima koji žele da promene profesiju, zarade više ili uživaju bolji poslovni status, istovremeno povećava pritisak da moramo da učimo čitav radni vek.
I dok učenje samo po sebi mnogima ne predstavlja problem, činjenica je da sticanje novih veština (posebno iz nužde) često nije stvar dobre volje, već realnih životnih ograničenja.
Prema istraživanju, svaki četvrti odrasli želeo je da učestvuje u dodatnom obrazovanju, ali je u tome bio sprečen iz različitih razloga, dok je za gotovo polovinu (48 odsto) najveći problem bio nedostatak vremena zbog poslovnih i porodičnih obaveza. Troškovi obrazovanja bili su glavna prepreka za svega 13 odsto ispitanika.
Isto istraživanje je pokazalo da je 17 odsto zaposlenih u SAD promenilo zanimanje od početka pandemije, dok je 44 odsto njih izjavilo da bi bilo spremno da promeni profesiju ukoliko bi im se ukazala prilika.
Osim toga, 45 odsto ispitanika koji žele da promene zanimanje navodi da im nedostaju odgovarajuće veštine, radno iskustvo, sertifikati ili obrazovanje, a 42 odsto je iskazalo interesovanje za dodatno usavršavanje ili aktivno traži prilike za prekvalifikaciju, ali kao najveće prepreke ističu nedostatak vremena i izgubljenu zaradu tokom perioda učenja.
AI dodatno menja računicu
Razvoj veštačke inteligencije (AI) još više ubrzava aktuelne promene.
Prema istraživanju konsultantske kuće McKinsey iz 2025. godine, upotreba AI alata već je deo svakodnevice značajnog broja zaposlenih, dok će potreba za usavršavanjem i promenom zanimanja tek nastaviti da raste kako se tehnologija bude širila na sve veći broj sektora. To, međutim, ne znači da će svi postati programeri ili stručnjaci za podatke.
Štaviše, sve veću vrednost dobijaju zaposleni i kandidati koji poseduju kombinaciju tehničkih i takozvanih prenosivih veština – analitičkog razmišljanja, rešavanja problema, komunikacije, liderstva i sposobnosti brzog usvajanja novih znanja. Najveću prednost imaće oni koji mogu da promene profesiju, a da, pri tome, ne odbace prethodno iskustvo.
Isplati li se počinjati ispočetka?
Odgovor na ovo pitanje zavisi od toga kako se računa povrat na ulaganje.
Ako promena profesije donese znatno veću zaradu tokom narednih dvadeset ili trideset godina rada, početni trošak može se relativno brzo isplatiti. Međutim, ukoliko prekvalifikacija podrazumeva višegodišnji pad prihoda ili ulazak u oblast čiji je progres upitan, onda računica postaje mnogo složenija.
Zbog toga se prekvalifikacija sve manje posmatra kao emotivna odluka o „ispunjenju ličnog sna“, a sve više kao dugoročna investicija u sopstveni kapital.
Takvu promenu potvrđuju i procene Svetskog ekonomskog foruma. Prema izveštaju Future of Jobs Report 2025, do 2030. godine globalno će biti otvoreno oko 170 miliona novih radnih mesta, dok će 92 miliona postojećih poslova nestati ili će biti preoblikovano, što predstavlja promenu koja će zahvatiti oko 22 odsto aktuelnih pozicija. Istovremeno, više od 120 miliona radnika biće u riziku da ostane bez potrebnih veština ukoliko to ne učini.
U takvom okruženju, koje se formira hteli mi to ili ne, pitanje više nije da li ćemo tokom života učiti nove poslove – moraćemo, bez dileme. Mnogo važnije pitanje postaje ko će imati dovoljno vremena, novca i podrške, odnosno energije da u sve te nove veštine ulaže.
