Konobari nam odlaze za 1.500 evra, u Srbiju stižu radnici iz Azije
Dok ugostitelji u Srbiji već neko vreme daju najniže plate na tržištu rada, u sezonskim oglasima iz „komšiluka“ poslodavci za iste poslove nude do tri puta veće zarade – što i u 2026. godini pokreće talas odliva radne snage
Razlika u ugostiteljskim zaradama između Srbije i regiona – tačnije Hrvatske i Crne Gore – već godinama (pre)oblikuje tokove radne snage, ali se čini da je u 2026. godini taj jaz još osetniji. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku (RZS), zaposleni u ovoj delatnosti u Srbiji zarađuju u proseku 76.617 dinara, što ih svrstava na samo dno lestvice plata u celoj zemlji. U poređenju sa medijalnom neto zaradom koja iznosi 86.702 dinara, jasno je da značajan deo radnika u ovom sektoru živi ispod egzistencijalne granice. Svakako, pričamo o fiksnim platama, jer je bakšiš varijabilni faktor koji, s jedne strane može da donese značajno veću zaradu na kraju meseca, ali je istovremeno teško merljiv i neujednačen. A čak i kod bakšiša, razlike između Srbije i primorja su poprilične, jer u Hrvatsku, recimo, godinama tradicionalno dolaze imućniji gosti koji posećuju otmene restorane i voljni su da nagrade kvalitetne konobare – štaviše, taj gest se i očekuje. Tokom najintenzivnijih letnjih meseci, razlika u bakšišu konobara koji radi u Srbiji i njegovog kolege angažovanog u Hrvatskoj može iznositi više od hiljadu evra mesečno.
Paralelno s tim, najplaćeniji sektor u Srbiji – Informisanje i komunikacije – beleži prosečnu zaradu od čak 236.884 dinara, čime se razlika između najnižih i najviših plata dodatno produbljuje, i taj jaz direktno utiče na odluke radnika da potraže posao na drugom, plaćenijem mestu. Iako ove dve profesije nisu za poređenje, razlika u primanjima, ipak, baca jako svetlo na širi problem strukture domaće ekonomije, u kojoj pojedini sektori generišu visoku dodatnu vrednost, dok radno intenzivne delatnosti, poput ugostiteljstva, ostaju vrlo ograničene u pogledu zarada. To za posledicu ima stres, pritisak i nezadovoljstvo, posebno u okruženju visokih kirija i rata, poskupljenja hrane, i drugih esencijalnih troškova.
Koliko može da se zaradi na moru?
Zbog svega navedenog, ali i zbog blizine Hrvatske i Crne Gore, jednostavne birokratije u poređenju sa zemljama Evropske unije i lakog sporazumevanja zbog sličnosti jezika, sezonski rad u ovim državama za radnike iz Srbije odavno više nije izuzetak, već uobičajena letnja praksa. Osim toga, Hrvatska i Crna Gora i ove godine ulaze u turističku sezonu sa značajnim manjkom radne snage: prema procenama, Hrvatskoj je u 2026. potrebno čak 70.000 sezonaca, što je više nego prethodne godine, a Crnoj Gori nedostaje oko 25.000 radnika, uključujući najmanje 5.000 samo u Budvi.
U takvom odnosu snaga, tržišta rada u regionu stvaraju ogroman pritisak na odliv radne snage iz Srbije. Kada se uzme u obzir da prosečna neto plata u Hrvatskoj iznosi skoro 1.500 evra, a u Sloveniji oko 1.600 evra, jasno je zašto sezonski poslovi postaju atraktivna alternativa domaćem tržištu rada – barem na nekoliko meseci godišnje.
Međutim, ključna razlika ne leži samo u prosečnim platama, već i u konkretnim zaradama koje se nude sezonskim radnicima. Konobari mogu očekivati između 1.200 i 1.600 evra mesečno, barmeni i do 1.600 evra, dok recepcioneri dostižu 1.500 evra. U kuhinji su plate još veće, pa tako kuvari mogu da zarade od 1.800 do 2.500 evra, pizza majstori su u sličnom rasponu, dok šefovi kuhinja dostižu čak 3.000 evra mesečno.
Treba reći i da je u poslednje vreme Slovenija sve primamljivija sezoncima iz Srbije, mada u manjoj meri od Hrvatske i Crne Gore, ali taj trend, ipak, ukazuje da se širi lista opcija za naše radnike. To znači da mogu bolje da pregovaraju za uslove i plate. Inače, „najzelenija“ evropska zemlja ima veoma dobro razvijen banjski i spa turizam, privlači bogate strance, i nudi više plate i uređenije uslove rada od Hrvatske i Crne Gore, pa je to motiv više: plate za konobare i kuvare u Sloveniji često se kreću između 1.200 i 2.000 evra, uz prijavu, definisano radno vreme i nešto veću pravnu sigurnost nego na primorju.
Čak i pomoćni radnici, koji u Srbiji imaju minimalne ili tek nešto iznad minimalnih zarada, u inostranstvu mogu zaraditi do 1.400 evra. Kada se tome pridoda činjenica da poslodavci često obezbeđuju smeštaj i hranu, razlika u realnoj zaradi postaje još veća. Ipak, kod oglasa u kojima piše „obezbeđeni smeštaj i hrana“ treba biti oprezan, jer su se kroz godine dešavale razne neprijatne situacije: u praksi su zabeleženi neuslovni i nehigijenski prostori, prenatrpane sobe sa mnogo ljudi ili, jednostavno, neispunjena obećanja u odnosu na ono što je prvobitno dogovoreno. Organizacije koje se bave zaštitom radnika upozoravaju da sezonski poslovi mogu biti i paravan za različite oblike prevara, pa čak i radnu eksploataciju, zbog čega je neophodno detaljno proveriti poslodavca pre odlaska.
Dodatni izazov za Srbiju koji pokreće odliv
Struktura potražnje dodatno komplikuje situaciju na domaćem tržištu rada, jer se najveći broj oglasa za zapošljavanje odnosi upravo na pozicije u ugostiteljstvu – konobare, kuvare, pomoćno osoblje, sobarice i recepcionere. Sa druge strane, najveći nedostatak radnika u ovoj branši postoji kod kvalifikovanijih zanimanja, poput kuvara i specijalizovanih majstora u kuhinji, gde je jaz između ponude i tražnje najizraženiji. Istovremeno, broj prijava na platformama pokazuje da najveće interesovanje postoji za manje zahtevne pozicije.
Ova, takoreći neravnoteža, još jače pritiska već opterećeno domaće tržište rada. Prema podacima RZS-a, u četvrtom kvartalu 2025. godine u Srbiji je bilo zaposleno nešto više od 2,35 miliona ljudi, što je pad od 0,9 odsto u odnosu na 2024. Najveći pad zabeležen je kod zaposlenih u pravnim licima, dok je broj preduzetnika i samozaposlenih blago porastao, što ukazuje na opštu transformaciju tržišta, gde tradicionalni oblici zaposlenja gube na značaju, a fleksibilni modeli rada postaju sve zastupljeniji. U sektorima poput ugostiteljstva, ovaj trend posebno dolazi do izražaja u jeku letnje sezone i kroz visoku fluktuaciju zaposlenih. Dakle, vidimo da odlazak radnika „na sezonu“ više nije samo posledica razlike u platama u domovini, već i simptom dubljih ekonomskih promena: radnici češće biraju kratkoročne, ali bolje plaćene poslove, umesto dugoročnog zaposlenja sa nižim primanjima.
Istovremeno, kako domaći radnici odlaze, tako se poslodavci u Srbiji suočavaju sa rastućim nedostatkom prekopotrebnog kadra, jer turizam u Srbiji „ne spava“ ni u letnjim mesecima: iako nemamo more, imamo planinske centre, banje i jezera, a Beograd je dugogodišnji lider po poseti u svim kategorijama. Kao odgovor na taj problem, poslednjih godina beleži se značajan rast uvoza radnika iz inostranstva, pre svega iz Azije. Radnike iz Nepala, Indije, Bangladeša i Filipina sada masovno viđamo u hotelima i kuhinjama restorana, ali i u građevinarstvu, transportu, sektoru dostave robe i logistici. Ipak, njihovo odsustvo na pozicijama kao što je konobar nije slučajnost – jezičke i kulturološke barijere nam govore da ovaj posao nije tako lako zamenljiv, što dodatno sužava opcije domaćim poslodavcima.
Radno mesto na kojem se, međutim, može osetiti jači uticaj dolaska strane radne snage – u pogledu „preuzimanja posla“ domaćima - jeste kuhinja. Strani radnici često prihvataju niže zarade i drugačije uslove rada, što utiče na ukupni nivo plata u sektoru i smanjuje pritisak za njihovo povećanje. Domaći kuvari, koje je godinama pratio „iznenađujući“ rast plata u Srbiji, sada bi mogli da se suoče s osetnim umanjenjima zbog priliva stranaca.
Tako se, malo po malo, formira svojevrsni začarani krug: niske plate podstiču odlazak domaćih radnika, njihov odlazak povećava potrebu za uvozom radne snage, a uvoz radnika smanjuje potrebu za rastom plata.
Evropski lanac radne snage: ko odlazi, a ko dolazi
Dugoročno gledano, kretanja na tržištu rada ukazuju na činjenicu da će se ovaj obrazac samo još više produbljivati kako godine budu prolazile – radnici iz zemalja sa nižim zaradama nastaviće da se pomeraju ka tržištima koja nude bolju zaradu za isti posao, dok će te zemlje istovremeno uvoziti radnu snagu iz još siromašnijih delova sveta.
Srbija u tom lancu sve intenzivnije zauzima zlatnu sredinu: srpski radnici odlaze ka Crnoj Gori, ali najviše ka Hrvatskoj, pa i Sloveniji i dalje ka zapadnoj Evropi, dok „praznine“ u našoj zemlji popunjavaju radnici iz Azije.
Sličan obrazac vidi se i u regionu: radnici iz Hrvatske zbog EU pasoša više nego ikada pre odlaze u Austriju, Nemačku i Irsku, pa i Skandinaviju, na bolje plaćene poslove (ne nužno u ugostiteljstvu), dok poslodavci na Jadranu ostaju da muče muku s osobljem, pa angažuju radnike iz Bosne i Hercegovine, Srbije i daljih zemalja. Crna Gora se suočava s istim izazovom, jer domaća radna snaga takođe odlazi u inostranstvo.
Na nivou cele Evrope, to znači da se tržište rada postepeno pretvara u „lanac migracija“, u kojem svaka zemlja nadoknađuje manjak radne snage uvozom sa nekog drugog, jeftinijeg tržišta. Pritisci na sektore sa nižim zaradama, poput ugostiteljstva, verovatno će ostati trajni.
