Od 70.000 do 300.000 dinara – ko koliko zarađuje u Srbiji?
Prosečna plata u Srbiji premašila je 118.000 dinara, ali većina zaposlenih i dalje zarađuje znatno manje
Jednom zaposlenom u Srbiji potreban je gotovo ceo mesec da zaradi 70.000 dinara. Drugom je za isti iznos dovoljno približno nedelju dana. Obojica rade puno radno vreme, svakog jutra odlaze na posao i imaju godine iskustva, ali će se njihove zarade na kraju meseca razlikovati za više od 225.000 dinara.
Prvi radi u ugostiteljstvu. Drugi piše softverski kod.
Prosečna neto plata zaposlenih u oblasti računarskog programiranja, konsultantskih i sa njima povezanih delatnosti u maju je iznosila čak 295.418 dinara, odnosno oko 2.520 evra po trenutnom kursu. Zaposleni koji se bave pripremanjem i posluživanjem hrane i pića u proseku su primili 70.138 dinara, što je oko 600 evra.
To znači da jedan programer u Srbiji za mesec dana prosečno zaradi koliko zaposleni u ugostiteljstvu za više od četiri meseca. Međutim, razlika između njih nije samo statistička, već i jedna od najupečatljivijih ilustracija o tome kako su se tržište rada i vrednost pojedinih znanja vremenom promenili.
Dok je nekada visoka plata uglavnom bila vezana za rukovodeće pozicije, dug staž ili rad u velikoj državnoj ili međunarodnoj kompaniji, danas presudnu ulogu – sve češće – imaju veštine koje nedostaju na tržištu, zatim mogućnost rada za strane klijente i sposobnost zaposlenog da proizvede uslugu koja se može prodati bilo gde u svetu.
Međutim, iza podatka o skoro 300.000 dinara prosečne plate programera krije se još jedna zanimljiva priča. IT industrija više nije tržište na kojem gotovo svaki kandidat s osnovnim znanjem može brzo da pronađe dobro plaćen posao. Broj oglasa je smanjen, zapošljavanje usporeno, a kompanije pažljivije biraju koga će angažovati. Drugim rečima, visoke zarade su danas rezervisane za uži krug programera – poput seniora i AI inženjera.
IT više nije ulaznica za sigurnu karijeru
Domaći IT sektor prolazi kroz jednu od, zasigurno, najvećih promena u poslednjih 10 ili 15 godina. Prema tržišnim podacima, broj oglasa za IT poslove smanjen je za više od 30 odsto u odnosu na prethodnu godinu. Nakon perioda ubrzanog zapošljavanja, koji je posebno bio izražen tokom pandemije, kompanije sada ubrzano smanjuju broj otvorenih pozicija, odlažu pojedine projekte i od postojećih timova traže veću produktivnost.
Najviše su pogođeni početnici (juniori) i kandidati za poslove koji mogu da se standardizuju, automatizuju ili prebace na jeftinija tržišta. Junior programer više nije kandidat do kojeg je teško doći, kao što je to bio slučaj pre nekoliko godina. Poslodavci sada mogu da biraju između većeg broja kandidata, što im daje prednost u odnosu na IT radnike.
Ipak, pad broja oglasa nije doveo do dramatičnog pada prosečne zarade, a to znači da se kriza u IT sektoru ne odražava toliko kroz smanjivanje plata koliko kroz strukturnu promenu kadra. Potražnja se „seli“ ka oblastima vezanim za veštačku inteligenciju, poput mašinskog učenja, analitike velikih baza podataka, sajber-bezbednosti i razvoja složenih softverskih sistema. Prema podacima Srpske IT asocijacije, tražnja za AI stručnjacima porasla je za 80 odsto.
Srbija, zapravo, prati svetske trendove, budući da su danas u gotovo svim zemljama koje napreduju na polju veštačke inteligencije, najtraženiji upravo AI inženjeri. Oni već odavno ne pregovaraju samo o mesečnoj plati, već njihovi paketi uključuju bonuse, akcije kompanija i nagrade vezane za uspeh projekta, pa se godišnje kompenzacije mere stotinama hiljada evra.
Iako takvi iznosi ne predstavljaju uobičajenu platu prosečnog programera, ipak pokazuju dokle je stigla borba za retka tehnološka znanja. Samim tim, jaz u platama između, na primer programera i ugostitelja, biće sve veći. Iako konobari ili baristi mogu da računaju na bakšiš, ti iznosi su, ipak, neizvesni i daleko manji od naknada programera.
OECD navodi da od razvoja AI-ja trenutno najviše koristi imaju visokokvalifikovani radnici i zaposleni sa višim prihodima, dok niže kvalifikovani radnici ne ostvaruju jednak efekat na zarade i mogućnosti zapošljavanja. To se sve jasnije vidi i u Srbiji, gde je početničkih prilika sve manje, dok ljudi sa specijalizovanim znanjem nastavljaju da diktiraju uslove.
Plata iz Srbije, prihod iz inostranstva
Postoji još jedan razlog zbog kojeg su domaće IT plate ostale visoke. Veliki deo ove industrije ne živi od kupovne moći domaćih građana i kompanija.
Softver napravljen u Beogradu, Novom Sadu ili Nišu može da bude prodat banci u Nemačkoj, trgovinskom lancu u Francuskoj ili tehnološkoj kompaniji u Sjedinjenim Američkim Državama. Kada se usluga naplaćuje na tržištima na kojima su troškovi rada višestruko viši, deo te razlike može da se prelije i na zarade zaposlenih u Srbiji.
Stoga plata programera ne zavisi samo od stanja domaće ekonomije, već i od budžeta stranih kompanija, kursa valuta, globalne potražnje za softverom i odluke međunarodnih klijenata da posao obavljaju interni timovi ili spoljni saradnici.
Srbija se po udelu IT stručnjaka u ukupnoj zaposlenosti približila evropskom proseku. U 2025. godini, oni su činili 4,2 odsto zaposlenih u Srbiji, dok je prosek Evropske unije (EU) iznosio pet odsto. Istovremeno, broj IT radnika u EU povećan je za gotovo 60 odsto između 2015. i 2025. godine – više od šest puta brže od ukupne zaposlenosti.
To objašnjava zašto tehnološke profesije ostaju dobro plaćene čak i kada se tempo zapošljavanja smanji. Potreba za digitalnim znanjem nije nestala, samo su kriterijumi stroži.
Prosek koji mnogi zaposleni ne osećaju na svojoj koži
Dok programeri ostaju blizu zarade od 300.000 dinara, prosečna majska neto plata svih zaposlenih u Srbiji iznosila je 118.398 dinara, a bruto iznos je dostigao 163.470 dinara.
Ipak, veliki deo radnika ne prima taj iznos, tako da je ovaj iznos od 118.000 mnogima „irelevantan“, tek statistički podatak. Medijalna neto plata u maju iznosila je 93.277 dinara. To znači da je polovina zaposlenih zaradila manje od tog iznosa, a polovina više. Razlika između prosečne i medijalne plate dostigla je 25.121 dinar. Upravo ta razlika pokazuje zašto statistički prosek često nije plata u kojoj se većina građana prepoznaje. Relativno mali broj veoma visokih zarada podiže ukupnu vrednost, dok veliki broj zaposlenih ostaje ispod nje.
Ilustracije radi, zamislimo grupu od deset radnika. Ako devetoro zarađuje po 80.000 dinara, a deseti 400.000 dinara, njihova prosečna plata iznosiće 112.000 dinara. Ipak, devet od deset ljudi imaće zaradu znatno nižu od tog proseka.
U Srbiji sličan efekat stvaraju upravo razvijene delatnosti poput računarskog programiranja, finansijskih usluga, rudarstva, energetike i pojedinih stručnih i naučnih poslova. Njihove zarade podižu republički prosek, iako mnogo brojniji zaposleni u trgovini, proizvodnji, ugostiteljstvu i drugim uslužnim poslovima primaju znatno manje.
Zato je ispravnije reći da je medijana, često, bolji odgovor na pitanje koliko zarađuje „tipičan“ zaposleni. Prema tom merilu, granica nije 118.398, već 93.277 dinara.
Plate su u maju pale, ali kupovna moć raste
Prosečna majska plata bila je niža nego u aprilu, kada je iznosila 121.805 dinara. Za samo mesec dana smanjena je za 3.407 dinara, odnosno oko 2,8 odsto.
Takav pad, međutim, ne mora da znači da su poslodavci masovno smanjivali ugovorene zarade, jer na mesečne proseke utiču isplate bonusa, regresa, nagrada, prekovremenog rada i drugih primanja koja nisu konstantna tokom godine.
Ono što je važnije posmatrati u ovom kontekstu jesu međugodišnje promene: prosečna neto plata u maju bila je nominalno veća za 9,9 odsto nego godinu dana ranije, dok je realno, nakon što se odbije rast cena, povećana za 6,2 odsto. U prvih pet meseci 2026, neto zarade porasle su 11,3 odsto nominalno i 8,2 odsto realno.
Dakle, iz ovog odnosa vidimo da plate nisu rasle samo „na papiru“. Zaposleni su, u proseku, mogli da kupe više robe i usluga nego 2025. Naravno, lični osećaj kupovne moći zavisi od toga na šta domaćinstvo troši novac. Porodice koje veliki deo prihoda izdvajaju za hranu, zakup stana, kredite ili komunalije mogu mnogo slabije da osete statistički realni rast od domaćinstava sa višim primanjima i manjim obaveznim rashodima.
Ipak, rast kupovne moći ne briše razlike među zanimanjima. Dodatnih šest odsto realnog prihoda ima sasvim drugačije značenje za zaposlenog koji zarađuje 70.000 i za onoga čija plata iznosi gotovo 300.000 dinara. Takođe treba istaći da je međugodišnja inflacija u Srbiji usporila sa 3,5 odsto iz maja na 2,7 odsto u junu.
I Evropa ima svoje programere i konobare
Veliki jaz između tehnologije i finansija na jednoj, i ugostiteljstva i ostalih slabije plaćenih poslova na drugoj strani, nije karakterističan samo za Srbiju. Širom Evrope digitalni, finansijski i stručni poslovi nalaze se pri vrhu liste zarada, dok su radnici u hotelima i restoranima praktično na dnu lestvice. Izuzetak su kuvari.
Prema podacima Evrostata, upravo su smeštaj i pripremanje hrane delatnosti sa najvećim udelom slabo plaćenih radnika u Evropskoj uniji. Čak 35,1 odsto zaposlenih u ovom sektoru u 2022. pripadalo je kategoriji radnika sa niskom zaradom, odnosno primalo je najviše dve trećine nacionalne medijalne satnice. Na nivou cele EU, takvih radnika bilo je 14,7 odsto.
Zašto je ugostiteljstvo gotovo svuda pri dnu?
Jedan od razloga je niska produktivnost po zaposlenom. Restoran može da posluži samo određeni broj gostiju za jedno veče, a hotel ima ograničen broj soba. Softverski proizvod, nasuprot tome, može da se jednom razvije i potom prodaje hiljadama ili milionima korisnika širom sveta, bez proporcionalnog povećanja broja zaposlenih. Svakako, programeri su visokokvalifikovani radnici sa specijalnim znanjima, što je takođe ključno u ovom poređenju.
Evrostat navodi da je sektor smeštaja i usluživanja hrane imao najnižu „prividnu produktivnost rada“ među poslovnim delatnostima u EU, oko 25.800 evra dodate vrednosti po zaposlenom prema podacima za 2022. godinu. To ne znači da su ugostiteljski poslovi manje naporni ili manje potrebni. Naprotiv, često podrazumevaju rad vikendom, praznicima, noću i pod velikim fizičkim i psihološkim pritiskom. Međutim, tržište ne određuje platu prema težini posla, već prema kombinaciji produktivnosti, prihoda koji zaposleni može da generiše, raspoloživosti radne snage, veštinama i mogućnosti da se usluga naplati.
Evropske razlike velike su i među državama. Prosečan trošak jednog sata rada u EU u 2025. iznosio je 34,9 evra, ali je raspon išao od 12 evra u Bugarskoj do 56,8 evra u Luksemburgu. Rumunija je bila na 13,6, a Mađarska na 15,2 evra, dok su Danska i Holandija bile iznad 47 evra. Niži troškovi rada jedan su od razloga zbog kojih kompanije iz razvijenijih evropskih zemalja otvaraju razvojne centre ili angažuju timove u istočnoj i jugoistočnoj Evropi.
Dobra plata zavisi i od „adrese stanovanja“
Vratimo se ponovo na Srbiju. Nije svejedno ni gde zaposleni živi i radi.
Prosečna neto plata u Beogradskom regionu u maju je iznosila 145.186 dinara, što je gotovo 27.000 dinara više od republičkog proseka. Ovo nije iznenađujuće, budući da glavni grad okuplja najveći broj IT kompanija, banaka, osiguravajućih društava, međunarodnih korporacija, državnih institucija i poslovnih sedišta. U Vojvodini su prosečne zarade, takođe, više – bliže republičkom nivou, ali zato brojni gradovi i opštine iz Šumadije, zapadne, južne i istočne Srbije ostaju ispod granice od 100.000 dinara.
Razlika nije samo u tome što Beograd ima više programera ili bankara. Velike kompanije u glavnom gradu imaju veće budžete, lakše dolaze do klijenata, zapošljavaju veći broj visokoobrazovanih ljudi i češće posluju s inostranstvom. Istovremeno, viši troškovi stanovanja i usluga „jedu“ deo benefita koji donosi veća plata. Tako zaposleni sa 120.000 dinara u manjem gradu, koji živi u svom stanu i ima niže svakodnevne troškove, može da raspolaže većim delom prihoda od radnika u Beogradu koji zarađuje 150.000 dinara, ali polovinu plate daje za zakup i račune. Dakle, ni poređenje nominalnih iznosa ne daje potpun odgovor na pitanje ko živi „bolje“ od svoje plate.
Novi jaz neće biti samo između IT-ja i ugostiteljstva
Najveća promena koja sledi neće biti samo jednostavna podela na tehnološke i netehnološke poslove. Veštačka inteligencija ulazi i u programiranje, finansije, marketing, pravo, medije, medicinu i obrazovanje. Možemo da očekujemo razlike i unutar istog zanimanja.
Recimo, programer koji uglavnom obavlja rutinske zadatke može se naći pod većim pritiskom od stručnjaka koji projektuje AI sisteme. Knjigovođa koji ručno unosi podatke imaće drugačiju pregovaračku poziciju od finansijskog stručnjaka koji ume da automatizuje procese i tumači rezultate. OECD upozorava da većini radnika neće biti potrebno da postanu stručnjaci za mašinsko učenje, ali će AI menjati zadatke koje obavljaju. U tom smislu, maltene 300.000 dinara prosečne plate u računarskom programiranju u Srbiji nije dokaz da će svaki posao u IT-ju ostati siguran i dobro plaćen. Na drugom kraju su poslovi bez kojih svakodnevni život ne može da funkcioniše, ali koji se obavljaju lokalno, teže povećavaju produktivnost i oslanjaju se na potrošače ograničene kupovne moći.
Sve u svemu, prosečna plata u Srbiji raste, inflacija usporava, a kupovna moć se statistički popravlja. Ipak, iza puke statistike postoje najmanje tri različite Srbije: ona u kojoj plata ne prelazi 70.000 dinara, ona koja živi između medijalnih 93.277 i prosečnih 118.398 dinara, i ona u kojoj se mesečna primanja približavaju ili prelaze 300.000 dinara.
