Zapošljavanje osoba sa invaliditetom u Srbiji: „Postoje pomaci, ali su nedovoljni“
Nakon donošenja Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom 2009. godine poslodavci u Srbiji imaju obavezu da shodno ukupnom broju svojih zaposlenih, zaposle i određeni broj osoba sa invaliditetom.
Upućeni kažu da pored toga što postoji blagi napredak u zapošljavanju osoba sa invaliditetom od donošenja ovog Zakona, on nije dovoljan i prepreke kod zapošljavanja ovih osoba i dalje su prisutne.
Poslednjih godina postoje pomaci, kao i primeri dobre prakse kompanija koje su zaposlile osobe sa invaliditetom, ali taj broj bi svakako mogao da bude i veći, kažu sagovornici, predstavnici Foruma mladih sa invaliditetom i Nacionalne službe za zapošljavanje (NSZ).
Predrasude u društvu
Ukazuju i na predrasude kada je reč o zapošljavanju ovih osoba.
„Stavovi u društvu koji prevladavaju su da su osobe sa invaliditetom nekompetentne, neefikasne i stoga se na njih gleda kao na neadekvatne za tržište rada, kaže Milica Glišić, savetnica za podršku pri zapošljavanju u Forumu mladih sa invaliditetom.
Kao druge izazove vidi to što radna mesta nisu u potpunosti prilagođena osobama sa invaliditetom, a otežavajuća stavka je i to što poslodavci često nisu u dovoljnoj meri informisani o mogućnostima i sposobnostima osoba sa invaliditetom u odnosu na tip invaliditeta.
To dovodi do situacija da se kandidati ne zapošljavaju samo zbog mišljenja da ne mogu da obavljaju određeni posao, koji bi uz određena prilagođavanja mogli nesmetano da rade, dodaje Milica Glišić.
Šta su obaveze poslodavca?
Prema zakonu, obaveza za svakog poslodavca koji ima najmanje 20 zaposlenih da ima u radnom odnosu određeni broj osoba sa invaliditetom i to od 20 do 49 zaposlenih, jednu osobu sa invaliditetom, 50 i više zaposlenih, najmanje dve osobe sa invaliditetom i na svakih narednih 50 zaposlenih još po jednu osobu sa invaliditetom.
Ukoliko ne zapošljavaju osobe sa invaliditetom ovu obavezu mogu ispuniti i na druge načine, kao što je plaćanje određenih sredstava u Budžetski fond.
“Iako postoji zakonodavni okvir koji treba da podstiče inkluziju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom, implementacija i praksa često izostaju, što se vidi i kroz iznos sredstva koju neki poslodavci izdvajaju u vidu „penala“ koje plaćaju zbog neispunjavanja zakonske obaveze da zaposle osobe sa invaliditetom”, kaže Milica Glišić.
Sagovornica ukazuje da mnoge osobe sa invaliditetom imaju nisko samopouzdanje i muči ih nesigurnost u pogledu svojih znanja i veština. Sve to otežava aktivno traženje posla.
Veće kompanije više zapošljavaju
Kada je reč o kompanijama koje prednjače u zapošljavanju osoba sa invaliditetom, uključuju se i veliki i mali poslodavci.
Praksa je pokazala da veće kompanije imaju više resursa za prilagođavanje radnih mesta i pružanje podrške osobama sa invaliditetom, ali i manje kompanije se sve češće javljaju Forumu mladih sa invaliditetom i pokazuju spremnost da zaposle nekoga.
Napredak i veće interesovanje poslodavaca
Ovaj trend je posebno izražen u ekonomski razvijenim sredinama i većim gradovima, zato što su tu prisutne velike kompanije koje imaju obavezu zapošljavanja po Zakonu o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom.
Ipak, Forum mladih sa invaliditetom je u prethodnoj godini imao i zahteve od poslodavaca iz manjih sredina poput Čačka, Užica, Bačkog Petrovca.
Mnogi spremni za tržište rada, nekima potrebna dodatna obuka i pomoć
Kada je reč o spremnosti i obučenosti za posao, neke osobe imaju osnovne kvalifikacije, ali im je često potrebna dodatna obuka kako bi se prilagodili specifičnim zahtevima tržišta rada, kaže sagovornica.
Značajan broj osoba sa invaliditetom ima i visoke kvalifikacije, završene fakultete i spremni su za izlazak na tržište rada. Forum mladih sa invaliditetom sprovodi obuke za sticanje dodatnih znanja i veština, kao što su digitalni marketing, engleski jezik, QA testiranje ili IT prekvalifikacije… Dodatna obuka i podrška značajno povećavaju njihove šanse za zapošljavanje, kažu sagovornici.
Na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, zaključno sa 31. januarom ove godine evidentirano je 10.903 nezaposlenih osoba sa invaliditetom.
Prošle godine zaposleno skoro 5. 000 osoba sa invaliditetom
Prema podacima NSZ, u toku 2024. sa evidencije te službe zaposleno je ukupno 4.496 osoba sa invaliditetom. Tokom 2023. godine zaposleno ih je nešto više - 5.340.
Najveći broj zaposlenih/radno angažovanih je kod poslodavaca iz oblasti prerađivačke industrije, zatim oblasti trgovina na veliko i malo, popravci motornih vozila i motocikala, administrativnim i pomoćnim uslužnim delatnostima, uslugama smeštaja i ishrane. NSZ sprovodi i mere koje imaju za cilj pružanje pomoći u zapošljavanju odnosno povećanje mogućnosti zapošljavanja osoba sa invaliditetom i podsticanja zapošljavanja osoba sa invaliditetom. Neke od njih su dodatno obrazovanja i obuka (stručna praksa, pripravništvo, sticanje praktičnih znanja, obuka za tržište rada radi sticanja dodatnih znanja i veština, obuka na zahtev poslodavca za nezaposlene osobe sa invaliditetom...), programi zapošljavanja (subvencija za samozapošljavanje, subvencija za zapošljavanje nezaposlenih lica iz kategorije teže zapošljivih, javni radovi, radna aktivacija).
I u NSZ kažu da se zahvaljujući aktivnostima svih aktera na tržištu rada beleži rast zapošljavanja i zainteresovanost poslodavaca za korišćenje mera podsticanja zapošljavanja osoba sa invaliditetom.
Primer dobre prakse
Jedan od radnika kome je pošlo za rukom da se zaposli je diplomirani novinar Malina Pavlović. Ona od rođenja ima problem sa glaukomom zbog čega joj je oštećen vid. Već četiri meseca zaposlena je u struci, kao novinar u agenciji Tanjug. Do posla je došla sasvim slučajno.
Naime, prilikom obeležavanja Dana osoba sa invaliditetom novinar Tanjuga je uzeo izjavu od nje i kada je rekla šta je po zanimanju i da bi volela da radi kao novinar pozvali su je jer se ukazala potreba i sada je deo te redakcije. Iskustva su joj, kako kaže, sjajna jer jedino što je bilo potrebno da poslodavac omogući za njen rad je laptop sa govornim programom.
U početku kaže, imala je bojazan kako će se snaći zbog nedovoljno prakse i iskustva, ali vrlo brzo se saživela sa novinarskim životom. Tako sada vrlo često ide i na teren, radi intervjue uživo, smišlja sama teme koje urednici rado prihvataju. Kaže da zna da iskustva mnogih njenih kolega i ljudi koji imaju invaliditet nisu ni približno slična prilikom pokušaja da nađu posao. Navodi i da je pre zaposlenja u Tanjugu išla na razgovore za posao gde su joj obećavali da će joj se javiti, ali nikada nije dobila odgovor, što svedoče i mnoge njene kolege.
