Zašto se više ne odmaramo ni na odmoru?
Radnici na daljinu i frilenseri praktično ne razaznaju granicu između posla i godišnjeg odmora. Fleksibilnost koja im je nekada prijala, sada im se neretko obija o glavu
Za većinu ljudi koji su odrastali osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, značenje godišnjeg odmora bilo je jasno k'o dan. Poslednjeg radnog dana završavale bi se sve obaveze, ostavljao bi se kontakt kolegi za hitne situacije i odlazilo bi se na more, planinu ili kod rodbine potpuno rasterećeno. Tokom naredne dve ili tri nedelje firma bi nastavljala da funkcioniše bez vas – nije bilo notifikacija, grupnih četova, sastanaka preko Zoom-a, niti očekivanja da budete dostupni u svakom trenutku. Izuzetak su jedino bili preduzetnici, mada su i oni jasnije postavljali granice nego danas, a klijenti bi bili strpljiviji i tolerantniji. Vreme je bilo novac. Danas je, međutim, sve ubrzanije, pa iako nekad mislimo da imamo vremena napretek ukoliko sami sebi biramo klijente i angažmane – pokazalo se da to baš i nije tako.
Odmor je pre nekoliko decenija zaista bio odmor, i to nije bila samo stvar izbora, već okolnosti. Ako ste bili na odmoru – bili ste zaista odsutni. Čak i kada bi se pojavio problem, najčešće je morao da sačeka vaš povratak. Ali vremenom, tehnologija koja nam je omogućila da radimo sa bilo kog mesta na svetu i da mnoge zadatke obavljamo lakše i brže, istovremeno nam je omogućila da nas posao prati gde god da krenemo. Ponekad se čini da koliko nam je pomogla, toliko nam je i odmogla.
Bez telefona u džepu ili torbi više ne možemo da zamislimo dan, a to znači da nam imejlovi stižu i na plažu, poruke sa Teams-a i za vreme porodičnog ručka, a poziv klijenta usred šetnje mnogi neće odbiti, govoreći sebi da je „možda nešto važno“. Paradoks modernog rada je to što nikada nismo imali više slobode da biramo odakle, koliko i sa kim ćemo raditi, a opet, nikada nam nije bilo teže da ostavimo poslovne obaveze po strani bar na kratko.
Granica između posla i privatnog života sve tanja
Veliki deo 20. veka bio je obojen jasnim podelama vremena. To znači da je postojalo definisano radno vreme, odnosno vreme kada se radi, i slobodno vreme, kada se odmara. Posao je, takođe, imao svoju lokaciju i fizičke granice. Kada biste izašli iz kancelarije ili fabrike, radni dan bio bi završen. Danas, iako formalno postoji radno vreme u kompanijama, to ne znači da je za radnike radni dan završen onog momenta kada otkuca 17h (klasično evropsko radno vreme je od 9h do 17h). Odgovaranje na poruke i pozive nastavlja se i po dolasku kući, a nije retkost ni da zaposleni prave čitave prezentacije za sutrašnji dan, rastrzani između obaveza oko porodice i kuće i laptopa koji čeka svoj red.
Digitalna revolucija je promenila maltene sve elemente nekadašnje jednačine. Najpre su stigli mobilni telefoni, zatim internet, pa pametni telefoni i aplikacije. Iako je isprva svaka od tih faza – pojedinačno – delovala kao unapređenje produktivnosti na poslu i u privatnom životu, njihova zajednička snaga nas je, zapravo, bacila u nebrano grožđe.
Istina je da niko od poslodavaca nije zvanično doneo odluku da zaposleni treba da rade i tokom godišnjeg odmora ukoliko nešto „iskrsne“, ali ima onih koji to donekle očekuju. Ovaj zaokret došao je postepeno, što je naizgled ublažilo udarac. Prvo se odgovaralo samo na hitne poruke, onda se „za svaki slučaj“ proveravao inboks jednom dnevno, a došlo se do faze kada nam je laptop glavni saputnik. Na kraju je postalo takoreći normalno da neko s odmora prisustvuje sastanku ili rešava poslovne probleme, pa je vremenom nastao i fenomen always-on culture – kultura u kojoj tehnologija omogućava da budemo dostupni 24 časa dnevno.
Kako je pandemija ubrzala stvar?
Iako su se granice između posla i privatnog života malo po malo brisale mnogo pre 2020. godine, pandemija kovida 19 je taj proces dramatično ubrzala, jer su milioni zaposlenih u tren oka prešli na rad od kuće. U početku je to mnogima delovalo kao ostvarenje sna – nema odlaska na posao, nema saobraćajnih gužvi, a više vremena ostaje za porodicu i slobodno vreme. Međutim, vrlo brzo se pokazalo da ta fleksibilnost ima svoju cenu.
Kada vam je radno mesto praktično u dnevnoj sobi ili trpezariji, onda je mnogo teže odrediti radno vreme, a i motivacija popušta. Ono što se često zaboravlja u raspravi o radu od kuće jeste da ljudi ne odlaze u kancelariju samo zbog posla, već i zbog rutine, osećaja pripadnosti i svakodnevnih kontakata. Prema istraživanju kompanije Indeed, čak 92 odsto pripadnika generacije Z kaže da žali što nisu iskusili klasično kancelarijsko okruženje, dok 85 odsto smatra da im rad na daljinu otežava razvoj takozvanih mekih veština (eng. soft skills), počev od svakodnevne komunikacije, pa do izgradnje dubljih, profesionalnih odnosa.
Podaci Eurofounda pokazuju da radnici koji rade na daljinu znatno češće rade prekovremeno i mnogo teže uspevaju da odvoje posao od privatnog života nego zaposleni koji svakodnevno odlaze u kancelariju. Istovremeno, više od 80 odsto zaposlenih dobija poslovne poruke ili pozive van radnog vremena, a velika većina na njih i odgovara.
Kako je godišnji odmor „evoluirao“?
Jedna od najvećih promena poslednjih godina jeste činjenica da sve više ljudi odlazi na odmor s idejom da će, ipak, raditi makar malo. Prema istraživanjima, više od polovine zaposlenih proverava poslovni imejl tokom odmora. Pojava takozvanih workation aranžmana dodatno je učvrstila ovaj trend. Ideja da radite nekoliko sati dnevno iz apartmana na moru ili planini deluje privlačno, i često se predstavlja kao simbol moderne slobode. Međutim, psiholozi upozoravaju da mozak ne pravi jasnu razliku između rada od osam sati dnevno i rada od dva sata dnevno, ukoliko osoba stalno ostaje mentalno vezana za posao. Zato i ne čudi što se mnogi ljudi u današnje vreme vraćaju sa odmora – umorni.
Frilenseri – prvi na udaru
O problemu rada tokom odmora intenzivnije se govori tek poslednjih godina (od 2020), mada se frilenseri s tim izazovom nose mnogo duže. Za samozaposlene ne postoji kolega koji će preuzeti obaveze, nema plaćenog odsustva, a svaki duži prekid rada može značiti i manji prihod ili poljuljani odnos sa klijentima. Zbog toga mnogi frilenseri, zapravo, nikada ne odlaze na „pravi“ godišnji odmor. Umesto toga, privremeno smanjuju obim posla.
Na neki način, upravo je frilens ekonomija (eng. freelance economy) pokazala kako izgleda budućnost rada u kojoj fleksibilnost i sloboda dolaze zajedno sa povećanom odgovornošću i nemogućnošću potpunog isključivanja. Ipak, ne treba zanemariti ni činjenicu da ovaj vid ekonomije neprestano raste: trenutno vredi više od pet biliona dolara.
Danas se slični obrasci ponašanja radnika sve češće vide i u kompanijama, posebno u sektorima poput IT-ja, marketinga, medija, konsultantskih usluga i kreativnih industrija.
Zašto nam je (postalo) teško da odmaramo?
Možda najzanimljiviji aspekt cele priče jeste činjenica da problem više nije samo u zahtevima poslodavaca. Aktuelna istraživanja pokazuju da pojedini zaposleni jednostavno ne umeju da se „isključe“, pa proveravaju inboks čak i kada niko od njih to ne traži. Psiholozi taj fenomen povezuju sa razvojem kulture hiperproduktivnosti. U poslednje dve decenije uspeh je često povezivan sa zauzetošću. Biti „stalno dostupan“ postalo je znak profesionalne posvećenosti, uz očekivanja o unapređenju i povišici, te ako nisu uključeni u poslovna dešavanja – zaposleni počinju da osećaju nelagodu ili imaju utisak da kaskaju za drugima.
Tako je vremenom nastao i izraz vacation guilt – osećaj krivice zbog odmora. Istraživanja pokazuju da gotovo polovina zaposlenih oseća krivicu kada koristi godišnji odmor, dok više od 60 odsto priznaje da oseća nelagodu ako duže ne proverava poslovne poruke. Ovakav stav je drastična promena u odnosu na generacije koje su odrastale pre ere pametnih telefona, a posebno pre ubrzane digitalizacije i veštačke inteligencije.
Evropa pokušava da vrati „pravo na nedostupnost“
Rastući broj stručnjaka upozorava da problem više nije samo organizacioni, već i zdravstveni. Hronična dostupnost povezuje se sa povećanim nivoom stresa, simptomima sagorevanja (eng. burn-out syndrome), nesanicom i anksioznošću.
Ova krajnost je poslednjih godina dovela do rasta interesovanja za takozvano pravo na isključivanje (eng. right to disconnect). Francuska je još 2017. godine među prvima usvojila propise koji od kompanija zahtevaju da definišu pravila komunikacije van radnog vremena, a potom su slične inicijative pokrenute u Belgiji, Španiji, Italiji, Portugalu i drugim zemljama.
Ideja, pritom, nije da se zabrane tehnologija i rad na daljinu. Cilj je da zaposleni imaju pravo da ignorišu poslovne poruke tokom slobodnog vremena, bez straha od negativnih posledica. Ne treba da zaboravimo da kvalitetan i potpun odmor nije luksuz, već važan preduslov dugoročne produktivnosti, te zaposleni koji zaista uspevaju da se odmore imaju manji rizik od sagorevanja, bolje mentalno zdravlje i veću efikasnost po povratku na posao.
Kada se danas govori o savremenom radu, fokus je uglavnom na fleksibilnosti. Digitalni nomadi rade sa Balija, zaposleni prisustvuju sastancima iz kafića širom Evrope, a frilenseri biraju destinacije sa dobrim internetom umesto lokacija blizu kancelarije. Ipak, iza te idilične slike o slobodi krije se druga strana medalje. Možda je zato najveća ironija modernog tržišta rada to što smo dobili slobodu da biramo mnogo toga, ali smo izgubili sposobnost da se od svega toga povremeno potpuno udaljimo – posebno zato što je to dobro za nas.
