Zašto zaposlenost u Srbiji pada?
Dok fabrike trpe posledice slabije evropske tražnje, rasta troškova rada i tehnoloških promena, ekspanziju novih radnih mesta beleže usluge, IT sektor, zdravstvo, administracija i stručne delatnosti – pokazuje novi izveštaj Republičkog zavoda za statistiku
Srbija je zakoračila u 2026. godinu sa nešto manje zaposlenih nego lane, ali iza tog podatka krije se mnogo zanimljiviji trend od samog pada. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku (RZS), u prvom kvartalu je bilo zaposleno oko 2,3 miliona ljudi, odnosno 9.037 manje nego u istom periodu prošle godine (pad od 0,4 odsto). Međutim, radna mesta ne „nestaju“ ravnomerno i to je ono što suštinski menja strukturu domaćeg tržišta rada.
Za razliku od industrije, gde su otpuštanja sve učestalija, sektori “zasnovani na znanju” uglavnom nastavljaju da rastu. Čak je i IT, koji u poslednje vreme prolazi kroz proces racionalizacije – nakon pandemijskog pika zapošljavanja – u prvom kvartalu ove godine imao više zaposlenih nego pre godinu dana. To nam govori da se poslovi sve više „sele“ ka zanimanjima koja zahtevaju specijalizovana znanja i veštine.
Najveći pad u prvom kvartalu 2026. zabeležen je u prerađivačkoj industriji, koja je za godinu dana ostala bez gotovo 16.000 radnika i sada zapošljava ukupno 473.962 ljudi. Istovremeno, sektor informisanja i komunikacija dobio je 2.568 novih zaposlenih, stručne, naučne i tehničke delatnosti 3.629, administrativne i pomoćne uslužne delatnosti više od 4.200, dok je zdravstvena i socijalna zaštita povećala broj zaposlenih za 2.255.
Od motora zapošljavanja do zamora
Pre samo nekoliko godina, slika je bila posve drugačija. Otvaranja fabrika bi donosila stotine novih radnih mesta, lokalne subvencije i, možda, blagi optimizam da će upravo industrija nastaviti da „vuče“ domaću ekonomiju. Investitori iz Nemačke, Italije, Japana, Kine i Južne Koreje širili su proizvodnju u Srbiji – od Subotice do Vranja, a gradovi poput Leskovca, Niša, Kraljeva ili Kragujevca našli su se u središtu novog industrijskog talasa.
Međutim, danas se prvi put nakon dužeg perioda jasnije vide ograničenja tog modela rasta.
Treba podsetiti da je južnokorejska kompanija Yura još od 2010. godine bila jedan od simbola talasa stranih investicija u Srbiji, sa pogonima u Rači, Nišu i Leskovcu, kao i hiljadama zaposlenih. Slično je bilo i s kompanijom Kyungshin Cable, koja je 2021. godine otvorila fabriku u Smederevskoj Palanci za proizvodnju komponenti za električna vozila, namenjenih evropskom tržištu. A onda je Yura početkom 2026. godine najavila smanjenje broja zaposlenih u Leskovcu zbog manjka narudžbina, Leoni je još 2025. zatvorio pogon u Malošištu kod Doljevca, gde je bez posla ostalo oko 1.900 radnika, a Kyungshin Cable beleži pad prihoda još od 2024. godine. Ove odluke, pritom, nisu izolovani slučajevi. Deo su mnogo većih promena koje već nekoliko godina potresaju evropsku industriju – najveći pritisak trpi automobilski sektor, od kojeg zavisi i veliki deo srpske prerađivačke industrije.
Naime, srpska prerađivačka industrija se u velikoj meri oslanja najpre na nemačku ekonomiju. Nemačka je godinama unazad najveći trgovinski partner Srbije i jedno od najvažnijih tržišta za izvoz. Štaviše, trgovinska razmena između dve zemlje vredi više od 10 milijardi evra. Ipak, nemačka ulaganja u Srbiju postepeno posustaju.
Prema podacima Nemačko-srpske privredne komore (AHK), nemačke firme koje posluju u Srbiji ne šire se, već se samo prilagođavaju svetskim i lokalnim tržišnim prilikama, a to je posebno vidljivo u automobilskom sektoru. Logika je ovde vrlo jasna: kada fabrike rade punim kapacitetom – raste i tražnja za komponentama proizvedenim u Srbiji, a kada nemačka industrija usporava – posledice se vrlo brzo osećaju i kod domaćih dobavljača. Ubrzani prelazak na električna vozila, stroži ekološki propisi, visoki troškovi energije i sve jača konkurencija iz Kine – potpuno menjaju pravila igre za najveću evropsku ekonomiju.
Kineski proizvođači električnih automobila, kao što su BYD ili Geely, uveliko osvajaju Evropu, i to znatno brže nego što se očekivalo. Istovremeno, „tradicionalni“ evropski proizvođači pokušavaju da smanje troškove i povećaju efikasnost, što se često odražava i na njihove dobavljače. Drugim rečima, ima manje posla za radnike u srpskim fabrikama koje proizvode kablovske sisteme, elektronske komponente i druge delove.
Plate rasle, ali ne i produktivnost
Na izazove koji dolaze iz inostranstva nadovezuju se i domaći problemi.
Tokom poslednjih nekoliko godina, zarade u Srbiji su rasle znatno bržim tempom nego ranije. Prema zvaničnim podacima iz marta, prosečna neto plata je iznosila 121.650 dinara, dok su u martu 2025. godine građani Srbije, u proseku, imali neto zaradu od 108.013 dinara.
Vratimo li se deceniju unazad, jaz između tadašnjih i današnjih primanja je još izraženiji: u 2016. prosečna mesečna neto plata iznosila je svega 46.097 dinara, 2020. je skočila na 60.073 dinara, 2023. godine na 86.007, a 2025. je dostigla 109.462 dinara (prosek svih 12 meseci).
Iako su ti skokovi plata, donekle, doprineli rastu životnog standarda – mada je i inflacija rasla, pa je značaj rasta plata umanjen – istovremeno su povećali troškove poslovanja kompanija. Problem je nastao onog momenta kada produktivnost više nije rasla istim tempom kao plate. Kako je struktura domaće prerađivačke industrije i dalje pretežno zasnovana na radno intenzivnoj proizvodnji i poslovima sa relativno niskom dodatom vrednošću, tako su kompanije počele da osećaju teži teret rasta troškova, posebno u poređenju sa firmama koje proizvode tehnološki složenije proizvode ili ostvaruju veće profitne marže.
I dok je za zaposlene, verovatno, ohrabrujuća vest što Srbija više nije zemlja izrazito jeftine radne snage kao početkom prethodne decenije, to je u isti mah izazov za one industrije koje su na toj istoj jeftinoj radnoj snazi gradile svoju konkurentnost.
Šta je na drugom kraju spektra?
Za nekoga ko danas traži posao, najveća promena nije toliko vidljiva u statistici zaposlenosti, koliko u vrstama poslova koje kompanije nude. Nekada su oglasi za posao bili puni pozicija u proizvodnji, montaži ili fabrikama, a danas se među traženijim zanimanjima nalaze stručnjaci za IT, finansije, računovodstvo, administraciju, ljudske resurse, marketing, logistiku, nabavku, korisničku podršku, prodaju, analitiku podataka, projektni menadžment i zdravstvo. Pored toga, ubrzana digitalizacija poslovanja stvara dodatnu potražnju za kadrom koji može da poveže tehnologiju i poslovne procese.
Izuzetak od ovog trenda su, trenutno, jedino zanatska zanimanja. Domaće tržište rada već godinama kuburi sa nedostatkom električara, vodoinstalatera, bravara, stolara, zavarivača i drugih kvalifikovanih majstora. Dok stariji majstori odlaze u penziju, a mlađih je sve manje ili rade u inostranstvu, zanatski poslovi postaju sve traženiji, a samim tim i znatno bolje plaćeni nego ranije. Shodno tome, iskusni vodoinstalateri i električari u većim gradovima Srbije danas mogu da zarade od 150.000 do 200.000 dinara mesečno, pa i više.
Menjaju se i očekivanja radnika
Promene ne dolaze samo od poslodavaca. Menjaju se i očekivanja zaposlenih. Sve više mladih traži poslove koji nude mogućnost napredovanja, fleksibilnije radno vreme, rad u kancelariji ili na daljinu. Drugim rečima, mladi ne vide svoju budućnost u fabrikama.
To ne znači da industrija gubi svoj smisao i značaj. Naprotiv, ona i dalje zapošljava gotovo pola miliona ljudi u Srbiji i jedan je od ključnih stubova ekonomije, ali podaci pokazuju da se tržište rada postepeno preoblikuje u korist poslova koji zahtevaju specifična znanja i veštine. Razlika je vrlo jasna i u platama: u martu su zaposleni u sektoru informisanja i komunikacija u proseku zarađivali više od 250.000 dinara mesečno, a programeri i IT konsultanti i preko 300.000 dinara. Istovremeno, prosečne plate u velikom delu prerađivačke industrije ostaju znatno bliže republičkom proseku – između 105.000 i 115.000 dinara, zavisno od grane.
Srbija se, uz sve to, godinama suočava s istim paradoksom. Dok pojedini sektori smanjuju broj zaposlenih, poslodavci u nekim drugim oblastima ne mogu da pronađu dovoljno radnika. Na tržištu i dalje nedostaju programeri – ali seniori, zatim inženjeri, medicinsko osoblje, vozači, logističari, kao i zanatlije. Problem dodatno naglašavaju demografska pitanja, poput višedecenijskog starenja stanovništva, odlaska radno sposobnih građana u inostranstvo i manjeg broja mladih ljudi koji ulaze na tržište rada. Naime, prosečna starost stanovništva u Srbiji danas je oko 44 godine, što je među najvišima u Evropi.
Zbog svega toga, pad od nešto više od 9.000 zaposlenih ne govori toliko o stanju tržišta rada koliko o njegovoj transformaciji. Dok pojedina zanimanja polako gube na značaju, druga postaju sve traženija. Zato je za one koji planiraju prekvalifikaciju ili tek biraju profesiju mnogo važnije da razumeju gde će se u budućnosti otvarati nove prilike (radna mesta), nego da li je zaposlenost u jednom kvartalu porasla ili pala.
